ProZ.com translation contests »
Bon voyage: "Stories about travel" » English to Serbian » Entry #27853


Source text in English

Translation #27853

The moment when, 50 years ago, Neil Armstrong planted his foot on the surface of the Moon inspired awe, pride and wonder around the world. This newspaper argued that “man, from this day on, can go wheresoever in the universe his mind wills and his ingenuity contrives…to the planets, sooner rather than later, man is now certain to go.” But no. The Moon landing was an aberration, a goal achieved not as an end in itself but as a means of signalling America’s extraordinary capabilities. That point, once made, required no remaking. Only 571 people have been into orbit; and since 1972 no one has ventured much farther into space than Des Moines is from Chicago.

The next 50 years will look very different. Falling costs, new technologies, Chinese and Indian ambitions, and a new generation of entrepreneurs promise a bold era of space development. It will almost certainly involve tourism for the rich and better communications networks for all; in the long run it might involve mineral exploitation and even mass transportation. Space will become ever more like an extension of Earth—an arena for firms and private individuals, not just governments. But for this promise to be fulfilled the world needs to create a system of laws to govern the heavens—both in peacetime and, should it come to that, in war.

The development of space thus far has been focused on facilitating activity down below—mainly satellite communications for broadcasting and navigation. Now two things are changing. First, geopolitics is stoking a new push to send humans beyond the shallows of low-Earth orbit. China plans to land people on the Moon by 2035. President Donald Trump’s administration wants Americans to be back there by 2024. Falling costs make this showing off more affordable than before. Apollo cost hundreds of billions of dollars (in today’s money). Now tens of billions are the ticket price.

[ … ]

It is a mistake to promote space as a romanticised Wild West, an anarchic frontier where humanity can throw off its fetters and rediscover its destiny. For space to fulfil its promise governance is required. At a time when the world cannot agree on rules for the terrestrial trade of steel bars and soybeans that may seem like a big ask. But without it the potential of all that lies beyond Earth will at best wait another 50 years to be fulfilled. At worst space could add to Earth’s problems.
Тренутак када је Нил Армстронг пре 50 година крочио на Месец, побудио је широм света осећање дубоког поштовања, поноса и дивљења. У овим новинама, тврдило се да „човек, од данас, може да оде у било који део свемира који пожели, а његова домишљатост омогући... сада је извесно да ће човек ускоро стићи и до планета.” Али није било тако. Слетање на Месец представљало је изузетак, циљ који, једном постигнут, сам по себи није био довољан, већ је служио за истицање изузетне способности Америке. Када се једном на ово указало, понављање није било потребно. Само 571 особа је била у орбити, а од 1972. године, нико се није упутио даље у свемир него што је Де Мојн удаљен од Чикага.

Наредних 50 година изгледаће веома другачије. Све нижи трошкови, нове технологије, амбиције Кинеза и Индијаца, као и нова генерација предузетника, наговештавају смелу еру развоја везаног за свемир. Она ће скоро сигурно обухватати туристичка путовања за богате и боље комуникационе мреже за све, а на дуже стазе можда и експлоатацију руда, па чак и масовни транспорт. Свемир ће све више личити на продужетак Земље — терен за компаније и приватна лица, не само за државе. Али да би се ово предвиђање испунило, на Земљи се мора саставити систем закона за управљање небесима — како у мирнодопском, тако и у ратном времену, ако до тога дође.

Развој везан за свемир био је до сада усмерен ка олакшавању активности на Земљи — углавном сателитске комуникације за радиотелевизијско емитовање и навигацију. Сада се мењају две ствари. Прво, геополитиком се подстичу нова настојања да се људи пошаљу изван ниске Земљине орбите. Кина има план да пошаље људе на Месец до 2035. године. Администрација председника Доналда Трампа жели да Американци поново тамо оду до 2024. године. Све нижи трошкови чине ово разметање лакше остваривим него икад раније. Трошкови везани за Аполо износили су стотине милијарди долара (у данашњем новцу). А сада је цена једне карте више десетина милијарди.

[ … ]

Погрешно је представљати свемир као романтизовани Дивљи запад, анархичну границу где човечанство може одбацити стеге и поново открити своју судбину. Да би свемир испунио предвиђања, потребна је управа. У времену када људи не могу да се договоре око правила везаних за трговину челичним полугама и сојом у зрну на Земљи, то може деловати као приличан изазов. Али без управе, потенцијал који лежи далеко од Земље у најбољем случају чекаће још 50 година да се оствари. А у најгорем, свемир може постати само још један од проблема са којима се Земља суочава.


Discuss this entry