The moment when, 50 years ago, Neil Armstrong planted his foot on the surface of the Moon inspired awe, pride and wonder around the world. This newspaper argued that “man, from this day on, can go wheresoever in the universe his mind wills and his ingenuity contrives…to the planets, sooner rather than later, man is now certain to go.” But no. The Moon landing was an aberration, a goal achieved not as an end in itself but as a means of signalling America’s extraordinary capabilities. That point, once made, required no remaking. Only 571 people have been into orbit; and since 1972 no one has ventured much farther into space than Des Moines is from Chicago.
The next 50 years will look very different. Falling costs, new technologies, Chinese and Indian ambitions, and a new generation of entrepreneurs promise a bold era of space development. It will almost certainly involve tourism for the rich and better communications networks for all; in the long run it might involve mineral exploitation and even mass transportation. Space will become ever more like an extension of Earth—an arena for firms and private individuals, not just governments. But for this promise to be fulfilled the world needs to create a system of laws to govern the heavens—both in peacetime and, should it come to that, in war.
The development of space thus far has been focused on facilitating activity down below—mainly satellite communications for broadcasting and navigation. Now two things are changing. First, geopolitics is stoking a new push to send humans beyond the shallows of low-Earth orbit. China plans to land people on the Moon by 2035. President Donald Trump’s administration wants Americans to be back there by 2024. Falling costs make this showing off more affordable than before. Apollo cost hundreds of billions of dollars (in today’s money). Now tens of billions are the ticket price.
[ … ]
It is a mistake to promote space as a romanticised Wild West, an anarchic frontier where humanity can throw off its fetters and rediscover its destiny. For space to fulfil its promise governance is required. At a time when the world cannot agree on rules for the terrestrial trade of steel bars and soybeans that may seem like a big ask. But without it the potential of all that lies beyond Earth will at best wait another 50 years to be fulfilled. At worst space could add to Earth’s problems. | Тренутак када је ,прије 50 година, Нил Армстронг ступио на површину Мјесеца изазвао је страхопоштовање, понос и зачуђеност широм свијета. Овај је дневни лист увјеравао да "од овог дана човјек може да путује у свемир гдје год то његов ум пожели и његова домишљатост замисли ... до планета ће, прије или касније, засигурно доћи". Али не. Слетање на Мјесец је било тек изузетак, циљ који није био сврха сам по себи, већ средство које указује на изузетне способности Америке. Када је једном на то указано, није било потребе да се понавља. Само 571 човјек је боравио у свемиру; и од 1971 нико се није усудио да оде даље у свемир од Де Мојна из Чикага. Следећих 50 година ће изгледати другачије. Смањивање трошкова, нове технологије, амбиције Кине и Индије, и нова генерација предузетних људи обећава одважно доба у истраживању свемира. Оно ће засигурно укључивати туризам за богате и бољу комуникацијску мрежу за све; дугорочно ће обухватати експлоатацију минерала и чак средства јавног превоза. Свемир ће све више постајати Земљин продужетак - борилачка арена за фирме и појединце, а не само за владе. Али да би се ово обећање испунило свијет треба да створи систем закона који би уредили односе на небу - у доба мира и уколико дође до рата. Тако је развој свемирских истраживања био усмјерен на стварање услова за развој на Земљи - углавном сателитске комуникације за пренос сигнала и навигацију. Сада се мијењају двије ствари. Прво, геополитички односи стварају нови подстицај за слање људи ван граница првих слојева Земљине орбите. Кина планира слетање људи на Мјесец до 2035. Администрација предсједника Доналда Трампа жели да се Американци тамо врате до 2024. Смањивање трошкова чини ово разметање још доступнијим него прије. Аполо кошта хиљаду милијарди долара ( у вриједности данашњег новца ). Десетине милијарди је сада улазница за ово такмичење. (...) Грешка је што се свемир промовише као романтизовани Дивљи запад, граница послије које не важе правила, гдје човјечанство може одбацити све што га стеже и промијенити своју судбину. Да би свемир испунио своје обећање потребно је увођење реда. У вријеме када се свијет не може договорити о правилима земаљске трговине челичним полугама или сојом , поставља се велики знак питања. Али ако се то не деси сав потенцијал који постоји мимо Земље ће , у најбољем случају , сачекати наредних 50 година да би био искориштен. У најгорем случају, свемир би могао створити Земљи додатне проблеме. |