Zamislite da ručavate u nekoj evropskoj prestonici i da ne znate lokalni jezik. Konobar slabo govori engleski, ali ne birajući sredstva uspevate da naručite nešto što prepoznajete na meniju, jedete i platite. Sada zamislite da se, nakon što pešačenje po prirodi pođe po zlu, pojavite izgladneli u nekom amazonskom selu. Tamošnji ljudi ne znaju šta da misle o vama. Podražavate zvukove žvakanja, što oni greškom zamene za vaš primitivni jezik. Kada podignete ruke da označite predaju, oni misle da otpočinjete napad.

Komunikacija bez zajedničkog konteksta je teška. Na primer, radioaktivna mesta moraju ostati netaknuta desetinama hiljada godina; ipak, s obzirom na to da je engleski jezik od pre samo 1.000 godina sada nerazumljiv većini njegovih savremenih govornika, agencije su se mučile da stvore upozorenja koja prate nuklearni otpad. Odbori odgovorni za to predlagali su svašta, od visokih betonskih šiljaka, preko „Vriska“ Edvarda Munka, do biljaka genetski modifikovanih da postanu alarmantno plave. Ničemu nije zagarantovano da neće zastareti.

Neki od istih ljudi koji su radili na ovim porukama u vezi sa odlagalištima otpada takođe su bili deo još većeg izazova: komuniciranja sa vanzemaljskim životom. Ovo je tema „Vanzemaljskih jezika”, nove knjige Danijela Oberhausa, novinara časopisa „Vajrd”.

Ne zna se ništa o tome na koji način bi vanzemaljci mogli da razumeju informacije. Par pločica poslatih početkom 1970-ih sa Pionirom 10 i 11, dve svemirske letelice, prikazuju gola ljudska bića i grubu mapu za pronalaženje Zemlje - osnovne stvari, ali čak i to pretpostavlja da vanzemaljci mogu da vide. Budući da takve letelice imaju beskrajno male šanse da budu pronađene, veća je verovatnoća da će radio-emisije sa Zemlje, koje putuju brzinom svetlosti, uspostaviti kontakt. Ali, kao što zemaljski radio mora biti podešen na pravu frekvenciju, tako mora biti i međuzvezdani. Kako bi vanzemaljci mogli da nabasaju na onu pravu? Pionirova ploča daje nagoveštaj u obliku osnovnog dijagrama atoma vodonika, čiji se magnetni polaritet obrće u pravilnim intervalima, sa frekvencijom od 1.420MHz. Budući da je vodonik najrasprostranjeniji element u svemiru, postoji nada da bi ova skica mogla da deluje kao neka vrsta telefonskog broja.

Zamisli da večeraš u nekom evropskom glavnom gradu gde ne znaš lokalni jezik. Konobar govori jedva malo engleski ali ti, kako znaš i umeš, uspevaš da iz jelovnika poručiš nešto što prepoznaješ, jedeš i plaćaš. Sada zamisli umesto toga kako se, nakon što je neka pešačka tura pošla naopako, niotkuda pojavljuješ, umirući od gladi, u nekom amazonskom selu. Ti ljudi tamo nemaju pojma šta da misle o tebi. Oponašaš zvuke žvakanja za koje oni pogrešno pomisle da je tvoj primitivni jezik. A kada podigneš ruke da bi pokazao predaju - oni misle da spremaš napad.

Sporazumevanje bez zajedničkog konteksta je teško. Radioaktivne lokacije, na primer, moraju biti ostavljene netaknute desetnama hiljada godina; pa ipak se, uzimajući u obzir to da je engleski od pre samo 1000 godina sada nerazumljiv većini njegovih savremenih govornika, organizacije muče da kreiraju upozorenja koja prate nuklearni otpad. Komisije koje su za to zadužene smišljaju sve i svašta: od betonskih šiljaka koji štrče, preko „Krika” Edvarda Munka, do biljaka genetski modifikovanih da dobiju upozoravajuću plavu boju. Ničemu od toga nije zagarantovano da će položiti test budućnosti.

Neki od tih istih ljudi koji su radili na ovim porukama za deponije su učestvovali i u još većem izazovu: komunikaciji sa vanzemaljcima. To je tema „Vanzemaljskih jezika”, nove knjige Danijela Oberhausa, novinara u časopisu „Ozvučen”.

Ništa se ne zna o tome kako bi vanzemaljci mogli primati informacije. Par pločica poslatih ranih 70-tih Pionirom 10 i 11, što su dva svemirska broda, prikazuju obnažene ljude i grubu mapu kako da se pronađe Zemlja – rudimentarne stvari ali čak i one pretpostavljaju da vanzemaljci mogu videti. Pošto takvi svemirski brodovi imaju beskrajno malu šansu da budu pronađeni verovatnije je da bi radio emisije koje se emituju sa Zemlje, ukoliko putuju brzinom svetlosti, uspostavile kontakt. Ali baš kao što zemaljski radio mora biti podešen na odgovarajuću frekvenciju isto tako mora biti i međuzvezdani. A kako bi vanzemaljci mogli nabasati baš na onu pravu? Pločica sa Pionira daje naznaku u obliku osnovnog prikaza atoma vodonika, čija se magnetna polarnost obrće u pravilnim intervalima, frekvencijom od 1,420MHz. Pošto je vodonik element koga ima najviše u univerzumu postoji nada da bi ova skica mogla poslužiti kao neka vrsta telefonskog broja.

Zamisli da si u restoranu u glavnom gradu jedne evropske zemlje i ti ne razumeš jezik koji se tamo govori. Konobar zna samo malo engleski ali ti ipak uspeš nekako, ”rukama i nogama” da naručiš nešto sa jelovnika, pojedeš to i platiš račun. A sada zamisli drugu situaciju: nakon što si se izgubio hodajući po Amazoniji, ti se pojaviš u jednom selu i potpuno si izgladneo. Ljudi koji tamo žive nemaju pojma šta ti hoćes. Koristeći se mimikom ti ispuštaš zvukove žvakanja a oni misle da tako zvuči tvoj primitivni jezik. Kad si podigao ruke kako bi im stavio do znanja da se predaješ, oni misle da se spremaš da ih napadneš.
Komunikacija je teška u situacijama gde ljudi ne dele zajedni čki kontekst. Na primer, niko ne sme imati pristupa radioaktivnim lokacijama na desetine hiljada godina; a s obzirom da je engleski jezik koji se govorio pre smo1000 godina nerazumljiv za većinu ljudi koji taj jezik danas govore, agencije su imale poteškoća oko sastavljanja tekstova upozorenja koji bi trebao pratiti nuklearni otpad. Stručne komisije koje su bile odgovorne za pronalaženje rešenja imale su svakojake predloge počevši od ogromnih betonskih šiljaka, pa su onda razmišljali da postave sliku ”Krik” Edvarda Munka (Edvard Munch) ili da koriste biljke koje će se genetski modifikovati tako da dobiju upozoravajuću plavu boju. Ni za jedno rešenje nije se moglo garantovati da će biti delotvorno na tako dugi rok u budućnosti.
Neki od ovih ljudi koji su radili sa ovim porukama koje bi se koristile na ovim lokacijama za otpadni materijal takođe su se pokušali suočiti sa još većim izazovom: pronaći način uspostaviljanja komunikacije sa vanzemaljskim oblicima života. Upravo ovo je tema nove knjige Daniela Oberhausa ”Jezici vanzemaljaca”, novinara koji piše za časopis Vajerd (Wired).
Niko ne zna na koji bi način vanzemaljci mogli razumeti informacije. Dve svemirske letelice, Pajonir (Pioneer) 10 i 11 ponele su ranih 70-ih godina dvadesetog veka jedan par metalnih pločica na kojima su prikazana naga ljudska bića i pojednostavljena mapa koja pokazuje put do Zemlje- nešto vrlo elementarno, ali i za to je preduslov da vanzemaljci mogu videti. S obzirom da takve letelice imaju izuzetno male šanse da budu pronađene, veća je verovatnoća da bi poruke emitovane preko radija sa Zemlje, brzinom svetlosti, mogle uspostaviti kontakt. Međutim, isto kao što se ovozemaljski radio mora podesiti na pravu frekvenciju isto to važi i za radio koji doseže međuzvezdani prostor. Ali na koji bi način vanzemaljci mogli pogoditi pravu frekvenciju? Na metalnoj pločici koja se nalazi u Pajoniru postoji mala pomoć za rešavanje ovog problema i to u obliku jednog jednostavnog dijagrama atoma vodonika gde se magnetska polarnost menja u konstantnim intervalima pri frekvenciji od
1.420 MHz. Pošto je vodonik najzastupljeniji hemijski element u svemiru, nada se polaže u to da bi ova skica mogla poslužiti kao neka vrsta telefonskog broja.

Zamislite da večerate u nekom evropskom gradu a ne znate lokalni jezik. Konobar pomalo govori engleski, ali vi nekako, na jedvite jade, uspevate da naručite nešto što prepoznajete sa jelovnika, pojedete i platite to. Sad, umesto toga zamislite da se, nakon što pešačenje pođe po zlu, nađete izgladnjeni u nekom amazonskom selu. Tamošnji ljudi nemaju predstavu šta da misle o vama. Vi proizvodite zvuke žvakanja, što oni pogrešno protumače kao vaš primitivni jezik. Kada podignete ruke da označite predaju, oni misle da se spremate za napad.

Komunikacija bez zajedničkog konteksta je teška. Na primer, radioaktivna područja ne smeju se uznemiravati desetinama hiljada godina; pa ipak, budući da je engleski jezik od pre samo 1000 godina danas nerazumljiv većini modernih govornika, agencije su se pomučile da stvore upozorenja o nuklearnom otpadu. Komiteti zaduženi za to su se svojski potrudili da to ostvare, počevši od visokih betonskih šiljaka, preko ,,Vriska'' Edvarda Munka, pa do biljaka genetski modifikovanih da postanu plave, kao znak alarma. Ništa od toga ne garantuje rešenje na duže staze.

Neki od istih ljudi koji su radili na ovim porukama na područjima sa otpadom su takođe bili deo još većeg izazova: komunikacije sa vanzemaljskim životom. Ovo je tema ,,Vanzemaljskih jezika'', nove knjige Danijela Oberhausa, novinara koji radi u kompaniji Wired.

Potpuna je nepoznanica kako bi vanzemaljci mogli da prime informaciju. Par plaketa poslatih ranih sedamdesetih godina prošlog veka u dvema letelicama, Pionir 10 i 11, pokazuju obnažena ljudska bića i nezgodnu mapu za nalaženje Zemlje- nešto sasvim rudimentarno, ali čak i to podrazumeva da vanzemaljci mogu da vide. Budući da takva letelica ima tek infinitezimalnu šansu da bude pronađena, radio emisije sa Zemlje, koje putuju brzinom svetlosti, imaju veće šanse da ostvare kontakt. Međutim, kao što zemaljski radio mora biti podešen na preciznu frekvenciju, isto tako mora biti podešen i onaj međuzvezdani. Kako bi vanzemaljci nabasali na ispravan? Plaketa sa Pionira to nagoveštava u obliku bazičnog dijagrama atoma vodonika, magnetnog polariteta koji se okreće u regularnim intervalima, sa frekvencijom od 1420 MHz. Budući da je vodonik najprisutniji element u univerzumu, postoji nada da će se ova skica ponašati poput telefonskog broja.

Zamislite da večerate u nekoj evropskoj prestonici u kojoj ne znate lokalni jezik. Konobar slabo govori engleski jezik, a vi na bilo koji način uspete da na meniju naručite nešto što prepoznate, pojedete to i platite. Umesto toga, zamislite da nakon planinarenja koje je krenulo po zlu, izgladneli nabasate na amazonsko selo. Ljudi tamo nemaju predstavu o tome šta da pomisle o vama. Oponašate zvukove žvakanja, koje oni pogrešno tumače kao vaš primitivni jezik. Kad podignete ruke kako biste označili predaju, oni misle da započinjete napad.

Komuniciranje bez zajedničkog konteksta je teško. Na primer, radioaktivna mesta moraju da ostanu neometana desetinama hiljada godina, pa ipak, s obzirom da engleski jezik od pre samo 1.000 godina sada nije razumljiv većini njegovih savremenih govornika, agencije su se mučile da stvore upozorenja koja prate nuklearni otpad. Odbori odgovorni za to smislili su sve, od visokih betonskih šiljaka, slike „Krik” Edvarda Munka, pa do biljaka koje su genetski modifikovane da postanu alarmantno plave. Nijedna od opcija ne garantuje otpornost na budućnost.

Neki od istih ljudi koji su radili na ovim porukama o otpadu takođe su bili deo još većeg izazova: komuniciranje sa vanzemaljskim životom. Ovo je tema nove knjige „Vanzemaljski jezici”, Danijela Oberhausa , novinara časopisa Wired.

Nije poznato ništa o tome kako bi vanzemaljci mogli da prime informacije. Par plaketa poslatih ranih 1970-ih godina putem dve svemirske letelice, Pionir 10 i 11, prikazuju naga ljudska bića i grubu mapu za pronalazak Zemlje, u suštini osnovne stvari, ali čak i to je sa pretpostavkom da vanzemaljci mogu da vide. Budući da takva letelica ima neverovatno male šanse da bude pronađena, veća je verovatnoća da će kontakt uspostaviti radio-emisije sa Zemlje koje putuju brzinom svetlosti. Međutim, baš kao što zemaljski radio mora da bude podešen na pravu frekvenciju, tako mora da bude i međuzvezdana vrsta. Kako bi se vanzemaljci dogodili sa ispravnom frekvencijom? Pionirova plaketa daje nagoveštaj u obliku osnovnog dijagrama atoma vodonika, čiji se magnetni polaritet prevrće u pravilnim intervalima, sa frekvencijom od 1.420MHz. Budući da je vodonik najrasprostranjeniji element u svemiru, postoji nada da bi ova skica mogla da deluje kao neka vrsta telefonskog broja.

Zamislite da večerate u nekoj evropskoj prestonici, a ne znate lokalni jezik. Konobar malo govori engleski, ali vi štapom i kanapom uspevate iz menija da naručite, pojedete i platite nešto što vam deluje prepoznatljivo. Sada, umesto toga, zamislite da se nakon šetnje koja je pošla naopako, pojavite izgladneli u amazonskom selu. Ljudi odatle nemaju blage veze šta predstavljate. Mimikom podražavate zvukove žvakanja, što oni greškom tumače kao primitivan jezik. Kada podignete ruke u znak predaje, oni misle da krećete u napad.

Teško je komunicirati bez zajedničkog konteksta. Na primer, radioaktivna područja se ne smeju dirati desetinama hiljada godina; ipak, imajući u vidu da je engleski od pre hiljadu godina sada nerazumljiv za većinu modernih govornika koji ga koriste, agencije su se pomučile kako bi napravile upozorenja da se radi o nuklearnom otpadu. Komiteti, zaduženi da to urade, osmislili su sve od betonskih šiljaka koji štrče, ''Krika'' Edvarda Munka, do biljaka koje su genetski modifikovane da poprime alarmantnu plavu boju. Ništa od ovoga nam ne garantuje da ćemo u budućnosti biti zaštićeni.

Neki od ljudi, koji su radili na osmišljavanju ovih poruka za otpad, bili su i deo još većeg izazova: komuniciranje sa vanzemaljskim oblicima života. Ovo je tema ''Vanzemaljskih jezika'', nove knjige Danijela Oberhausa, novinara u Vajerdu.

Ništa se ne zna o tome kako bi vanzemaljci mogli da prime informaciju. Na dvema pločama koje su početkom 1970-ih poslate na Pajoniru 10. i 11., na dva svemirska broda, prikazana su naga ljudska bića i okvirna mapa za pronalazak Zemlje - osnovne stvari, ali čak je i to urađeno pod pretpostavkom da vanzemaljci mogu da vide. Pošto je šansa da takvi brodovi budu pronađeni izuzetno mala, mnogo je veća verovatnoća da će se kontakt ostvariti putem radio emisija sa Zemlje koje putuju brzinom svetlosti. Ali, kako zemaljski radio mora da bude naštelovan na određenu frekvenciju, isto to mora da uradi i vanzemaljska vrsta. Kako će vanzemaljci da pogode pravu frekvenciju? Ploča sa Pajonira daje naznaku u obliku osnovnog dijagrama atoma hidrogena, čiji se magnetski polaritet menja u redovnim intervalima, na frekvenciji od 1.420MHz. Pošto je hidrogen element koga ima najviše u univerzumu, postoji nada da ova skica može da posluži kao broj telefona.

Замислите да сте на вечери у европској престоници чији језик не познајете. Конобар говори помало енглески, али „преко брда и долина” ви некако успевате да наручите оно што препознајете с менија, поједете и платите. Сада, замислите да након излета залутате и изгладнели банете у неко амазонско село. Овдашњи људи не знају шта да мисле о вама. Сажвачете неке звуке које они грешком сматрају вашим примитивним језиком. Када подигнете руке у знак предаје, они мисле да ћете их напасти.

Комуникација без узајамног разумевања је тешка. На пример, радиоактивна места морају остати неометана десетинама хиљада година; ипак, с обзиром да енглески језик од пре само 1.000 година сада више није разумљив већини његових савремених говорника, агенције су се намучиле састављајући упозорења која иду уз нуклеарни отпад. Одбори задужени за то осмислили су све, од високих бетонских шиљака, до „Вриска” Едварда Мунка, преко генетски модификованих биљака које ће задобити застрашујућу плаву боју. Никоме будућност није била извесна.

Неки од истих људи који су радили на овим дугорочним порукама за нуклеарни отпад, били су део још већег изазова: комуницирања с ванземаљским животом. To је тема „Ванземаљских језика”, нове књиге Данијела Оберхауса, новинара „Wired”-а.

Ништа се не зна о томе како би ванземаљци могли протумачити информације. Две плоче су послате раних 1970-их на Пиониру 10 и 11, две свемирске летелице, приказују гола људска бића и грубу мапу како би пронашли Земљу — тек најосновније ствари, али би ванземаљцима и то могло бити довољно. Будући да такве летелице имају тек минималне шансе да буду примећене, већа је вероватноћа да ће радио-емисије са Земље, које путују брзином светлости, пре успоставити контакт. Али, као што је земаљски радио морао бити подешен на правој фреквенцији, тако је морао и онај међузвездане врсте. Како ће ванземаљци изабрати ону праву? Пионирова плоча даје наговештај у облику основне шеме атома водоника, чији се магнетни поларитет колеба у правилним интервалима, при фреквенцији од 1.420 MHz. Будући да је водоник најраспрострањенији елемент у свемиру, нада лежи у томе да би та скица могла деловати као нека врста телефонског броја.

Zamislite da večerate u jednoj od evropskih prestonica, a ne znate lokalni jezik. Konobar slabo govori engleski, ali nekako ipak uspevate da sa menija naručite nešto što vam je poznato, pojedete i platite. A sada, umesto toga, zamislite da se, posle neuspelog planinarenja, mrtvi gladni, nađete u jednom amazonskom selu. Ljudi u tom selu nemaju pojma šta da rade sa vama. Vi mljackate ustima i oni pomisle da je to vaš primitivni jezik. Kada podignete ruke u znak predaje, oni pomisle da ćete ih napasti.
Komuniciranje bez zajedničkog jezika je teško. Na primer, radioaktivna mesta se ne smeju posećivati tokom narednih desetina hiljada godina; pa ipak, budući da je engleski jezik od pre samo 1000 godina nerazumljiv većini ljudi koji govore savremeni engleski, agencije se muče da sastave upozorenja na opasnosti od nuklearnog otpada. Komiteti, odgovorni za to, predlažu sve i svašta, počev od visokih betonskih zašiljenih kula pa do "Krika" Edvarda Munka, do genetski modifikovanih biljaka koje poprime plavu boju da ukažu na opasnost. Ništa od ovoga nam ne garantuje bezbednu budućnost.
Neki od istih ovih ljudi, koji su radili na porukama koje upozoravaju na otpad, prihvatili su još veći izazov: komuniciranje sa vanzemaljcima. Ovo je tema nove knjige Danijela Oberhausa, novinara Vajrda, "Jezici vanzemaljaca".
Ništa ne znamo o tome kako vanzemaljci mogu da prime poruke. Dve ploče poslate ranih sedamdesetih u dve vasionske letelice, Pajonier-u 10 i 11, prikazuju naga ljudska bića i jednu grubu mapu Zemlje-najosnovnije stvari, uz pretpostavku, da i to vanzemaljci mogu videti. Pošto postoji beskrajno mala mogućnost da te letelice budu pronađene, veća je verovatnoća da će radio talasi, koji putuju brzinom svetlosti, emitovani sa Zemlje, stupiti u neki kontakt. Ali, baš kao što se zemaljski radio može podesiti na željenu frekvenciju, sigurno da to mogu i vanzemaljci. Kako bi vanzemaljci mogli da nađu ispravnu frekvenciju? Ploča sa Pajonier-a daje nagoveštaj u obliku osnovnog dijagrama koji prikazuje vodonikov atom, čiji se magnetni polovi obrću svetluca u pravilnim intervalima, na frekvenciji od 1,420MHz. Pošto je vodonik najprisutniji elemenat u univerzumu, postoji nada da će ova skica poslužiti kao neka vrsta telefonskog broja.

Замислите да сте отишли на вечеру у једном европском главном граду, где не говорите језик локалног становништа. Конобар мало говори енглески, али милом и силом успевате да наручите неко јело са менија, које препознајете, које га поједете и за шта можете да платите. А сад препустите се машти и место тога, залутали сте током пешачења у селу усред амазонске прашуме. Људима тамо не пада напамет шта да ураде с Вама. Покушавате да имитирате звукове жвакања, који их доводе до заблуде да је то тај Ваш примитивни језик. Подижете руке како бисте показали да се предајете, а они мисле да ћете их напасти.

Комуникација без заједничког контекста је тешка. Наиме, депоније за радиоактивни отпад морају остати неприступне током десет хиљада година. Ипак, имајући у обзир да је енглески језик пре хиљада година данас неразумљив за његове данашње говорнике, надлежне институције су радиле напорно да створе упозоравајуће поруке уз депоније за нуклеарни отпад.
Одбори задужени за овај задатак су смислили све и свашта, од оклопних кула с бетонским шиљцима, преко слике Едварда Мунха „Врисак“, па све до генетски модифицираних биљака, које постају плаве као знак упозорења. Ниједан од ових упозоравајућих сигнала нема гаранције успеха у будућности.

Неке од тих истих особа, које су стварале ове упозоравајуће поруке, се суочиле с још већим изазовом: комуникација са ванземаљцима. Ово је тема нове књиге новинара Даниела Оберхауса „Ванземаљски језици“, који ради у часопису „Вајрд“.

Не знамо ништа о томе како ванземаљци перцепирају инфомације. На пар плочица, који је био послат почетком седамдесетих година са оба свемирска брода „Пионир 10“ и „Пионир 11“, нацртана су гола људска бића, а уз њих груба мапа с подацима како пронаћи Земљу – сасвим једноставне стварчице, за које би људско биће рекло да би их чак ванземаљци разумели. Али са обзиром на то да ове ствари немају више од бесконачно мале шансе бити откривене, вероватност да радио-програми, који путују брзином светлости, успоставе контакт је већа. Ипак, тако као што радио-програм на Земљи мора бити укључен на правој фреквенцији, тако мора да буде укључен и онај међузвездени. Како то да ванземаљци онда открију тачну фреквенцију? Плочице свемирског брода „Пионир“ пружају помоћ у облику основног дијаграма атома водоника, чији магнетни поларитет креће се у редовним временским интервалима, са фреквенцијом од 1,420 мегахерца. Будући да је водоник најзаступљенији елемент у космосу, има наде да ће овај цртеж функционисати као телефонски број.

Zamislite da ručate u evropskoj prestonici u kojoj ne znate lokalni jezik. Konobar govori malo engleski, ali milom ili silom uspete da na meniju naručite nešto što prepoznate, pojedete i platite. Umesto toga, zamislite da nakon izlaska izletite izgladneli u amazonsko selo. Ljudi tamo nemaju pojma šta da učine od vas. Mimirate zvukove žvakanja, što oni pogrešno zamenjuju sa vašim primitivnim jezikom. Kad podignete ruke kako biste označili predaju, oni misle da počinjete napad.

Komunikacija bez zajedničkog konteksta je teška. Na primer, radioaktivna mesta moraju ostati neometana desetinama hiljada godina; ipak, s obzirom na to da engleski jezik od pre samo 1.000 godina sada nije razumljiv većini njegovih savremenih govornika, agencije su se borile da stvore upozorenja koja prate nuklearni otpad. Odbori odgovorni za to smislili su sve, od visokih betonskih bodlji, do „Vriska“ Edvard Munch-a, do biljaka genetski modifikovanih da postanu alarmantno plave. Nijedna nije zagarantovana za budućnost.

Neki od istih ljudi koji su radili na ovim porukama o otpadu takođe su bili deo još većeg izazova: komuniciranja sa vanzemaljskim životom. Ovo je tema „Vanzemaljskih jezika“, nove knjige Daniel Oberhaus-a, novinara Wired-a.

Ne zna se ništa o tome kako bi vanzemaljci mogli da uzimaju informacije. Par plaketa poslatih početkom 1970-ih sa Pioneer 10 i 11, dve svemirske letelice, prikazuju gola ljudska bića i grubu mapu kako bi pronašli Zemlju - osnovne stvari, ali čak i to pretpostavlja da vanzemaljci mogu da vide. Budući da takve letelice imaju samo beskrajno male šanse da budu pronađene, veća je verovatnoća da će radio-emisije sa Zemlje, koje putuju brzinom svetlosti, uspostaviti kontakt. Ali, kao što zemaljski radio mora biti podešen na pravu frekvenciju, tako mora biti i međuzvezdana vrsta. Kako bi se vanzemaljci desili sa ispravnim? Pioneer-ova plaketa daje nagoveštaj u obliku osnovnog dijagrama atoma vodonika, čiji se magnetni polaritet prevrće u pravilnim intervalima, sa frekvencijom od 1.420MHz. Budući da je vodonik najrasprostranjeniji element u svemiru, nada se da bi ova skica mogla da deluje kao neka vrsta telefonskog broja.